Posvećujem "svoj život" Budi, Dhammi i Sanghi
koji su moje utočište
Stupnjevi
Kao svaki cvet i svaka mladost vene
Starosti uzmiče, cveta svaki životni stupanj,
Cveta svaka mudrost i svaka vrlina
U svoje vreme i večno ne sme trajati.
Srce na svaki zov života mora
Spremno biti na oproštaj i nove početke,
Da bi se hrabro i bez tuge
Podalo novim, drugim okvirima.
Neka čar se krije u svakom početku,
Ona nas štiti i pomaže nam živeti.
Koračajmo veselo kroz prostor u prostor,
Ne prionimo nijednom kao zavičaju,
Duh sveta neće da nas okuje i stesni,
Stupanj po stupanj hoće da nas digne, proširi.
Tek što smo u jednom životnom krugu zavičajni
I prisni postali, već preti mlitavost,
Samo ko je spreman na polazak i put,
Može se oteti navici koja koči.
Možda će nas još i smrtni čas
Ka novim prostorima mlade poslati,
Zov života nikad neće prestati...
Onda hrabro, srce, oprosti se i isceli!
(preveo dr Mihajlo Smiljanić)
PUN KRUG
Dug je bio put od Berlina, grada mog rođenja, do ovde, u Budinoj kući u Algauu, gde danas živim. Ta dva mesta zapravo razdvaja samo devet stotina kilometara, ali između njih se prostire čitav moj život. U svojoj petnaestoj godini morala sam da napustim Nemačku, zato što mi tadašnji progon Jevreja nije ostavljao drugog izbora. Imam sedamdeset četiri godine i nosim smeđu odoru budističke monahinje.
Tokom svih ovih godina videla sam i proživela mnogo i putovanje u inostranstvo koje sam preduzela pomoglo mi je da pronađem mir i da zaboravim sve što se dešavalo mojoj porodici i meni. To mi je omogućilo da zatvorim krug i da stignem do kraja svog spoljašnjeg i unutrašnjeg putovanja do bivše domovine.
Mnoge moje prijatelje, učenike i kolege zanimalo je da li ću napisati autobiografiju. Uvek sam odgovarala da neću. Zaređeni treba da prenose Budino učenje, a ne da pišu o sebi.
 |
 |
Godine detinjastva u Berlinu |
Ispred Budine kuće, Algau |
Odjednom se ipak složih sa njima. Ubedili su me da bi moja životna priča možda mogla poslužiti kao inspiracija pojedinim ljudima da krenu novim putem. Ako ostavimo spoljnje okolnosti po strani, ostaće priča o jednoj ženi koja se dugo kretala u okvirima uobičajenog mentalnog sveta, ali koja se iz njega izvukla i prešla u viši nivo svesti.
Moj život protekao je vrlo burno. Ali to nije imalo nikakve veze sa mnom. Kad pogledam unazad, shvatim da nisam imala uticaja na većinu toga što mi se desilo. Padale su odluke mimo moje volje, a ja sam im se samo predala.
U ovom životu imala sam mnoštvo uloga: bila sam zaštićeno dete, stidljiva devojčica u tuđini, usamljena devojka na teretnjaku za Šangaj, supruga, majka, svetski putnik, farmerka, i, konačno, monahinja.
Nekoliko godina živela sam bogato u prigradskoj kući u Kaliforniji, sa baštom, garažom i mašinom za pranje u kuhinji.
U roku od nekoliko godina proputovala sam pola sveta: Južnu Ameriku, Indiju, Pakistan, Nepal, Kašmir, Hunzu. To je bilo u vreme traganja za nečim čega nisam bila svesna i što tada nisam znala da ću jednog dana, mnogo, mnogo kasnije, naći.
Radila sam u banci u Los Anđelesu i bila vlasnica farme u Australiji, gde smo uzgajali šetlandske ponije. Po mom mišljenju, novorođeni šetlandski poni, koji tada podseća na veću odraslu pudlicu, najdivnija je životinja na svetu.
Sa svim tim je gotovo; to je prošlost i ostaje da živi samo u sećanju. Verovatno su mnoge ove promene i rastanci doprineli mojoj spoznaji o neophodnosti nevezivanja. Opipljivi simbol nevezivanja uvek mi je bila moja kosa, kojoj sam morala reći zbogom pre osamnaest godina, kad sam se zamonašila. Bila je duga, čvrsta i tamna; zatim je ošišana na ćelavo. Sasvim uobičajeno zadržala sam uvojak kose u ruci, ne bih li spoznala ne-ja prirodu telesnosti. Rešila sam se svoje kose bez i najmanjeg žaljenja, zapravo, sa osećajem olakšanja. Jedno vezivanje manje.
Počeću sa svojom životnom pričom koju sam naslovila sa ''Dajem vam svoj život'', zato što imam osećaj da se obraćam svakom čitaocu pojedinačno. Nadam se da ćete je pročitati srcem.
Svako poglavlje počinje strofom za koju smatram da odgovara tom određenom delu moga života. Strofe su preuzete iz Dhammapade, zbirke Budinih misli namenjenih blagostanju ljudskih bića, u zavisnosti od situacije. Njihova mudrost uvek me iznova očarava. Od srca vam poklanjam priču svog života.
Marta 1997.
Ayya Khema, Budina kuća u Algauu