Home  ---\\  Tipitaka  ---\\  Sutta pitaka  ---\\  Khuddaka nikāya  ---\\  Udana  ---\\  Kontekst ove sutte                

Ovako sam čuo. Jednom je zgodom Blaeni boravio blizu Rađagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice.

U to vreme su dva različita tabora bila zaljubljena u izvesnu kurtizanu. Oni su bili u zavadi, u svađi, napadajući jedni druge pesnicama, grumenima zemlje, motkama i orujem, ubijali su se i ranjavali do smrti.

Onda je jednoga jutra grupa monaha, ogrnuvi svoje ogrtače i uzevi zdele, krenula ka Rađagahi u proenje hrane. Poto su isprosili hranu u Rađagahi i pojeli svoj obrok, otidoe oni do Blaenog. Stigavi, poklonie mu se i sedoe sa strane. Dok su tako sedeli,  ovako rekoe Blaenome: ''Danas, potovani gospodine, postoje dva tabora ... ubijajući se i ranjavajući do smrti''.

Onda, shvatajući značenje ovoga, Blaženi bi nadahnut da izrekne sledeće stihove:

ta je stečeno i ono to će se tek steći,
Oba je uprljao onaj
ko sebe veba u skladu sa pogrenim gleditem.
Oni koji čist asketizam slede,
koji ga podravaju kao najviu vrlinu i dunost,
način ivota i svetost to je jedan ekstrem.
Oni sa teorijama poput
''U čulnoj elji ničeg loeg nema'' to je drugi ekstrem.
Oba ekstrema prouzrokuju da se groblja[1] pune,
groblja prouzrokuju da pogrena gledita rastu.
Ne razumevajući ova dva ekstrema neko se povlači nazad,
a neko predaleko odlazi.
Ali za one koji su ih shvatili
i vie njima obmanuti nisu,
za njih novog rađanja nema.

[1] ''groblja'' simbol neznanja i eđi, čija je jedina svrha obnavljanje te iste eđi i neznanja

Rev. 1/12/2005
www.yu-budizam.com/canon/khuddaka/ud6-8.html