PISANJE

Pisanje (lekhana) znači predstavljanje reči uz pomoć sistema simbola koji se naziva pismo (lekhā). Skoro sva pisma u azijskim zemljama - sinhala, burmansko, tajlandsko, malajsko (dok ga nije zamenilo arapsko i potom latinica), bali, tibetansko itd. evoluirali su iz pisama koja su iz Indije prenosili ili indijski trgovci ili budistički monasi. To je važilo i za mnoge centralnoazijske zemlje sve do dolaska islama. I najstariji sačuvani pisani spomenici u svim tim regionima vezani su za budizam. Tako su najstariji dešifrovani dokumenti u Indiji edikti budističkog monarha Aśoke. Najraniji primer pisanja na Malajskom poluostrvu jeste mala metalna ploča, na kojoj je upisana formula o uslovljenom nastanku.

Sve do kolonijalne ere, obrazovanje je u budističkim zemljama uglavnom bilo u rukama monaha. Na Šri Lanki su mnogi seoski manastiri imali i škole, gde su dečaci učili da čitaju i pišu, što je značilo da je među muškom populacijom svih klasa bio visok procenat pismenosti. U drugim budističkim zemljama pismenost je uglavnom obuhvatala više klase. Posle same Dhamme, pisanje i sve što iz toga sledi -- pismenost, književnost, kaligrafija, obrazovanje i prenos znanja -- bilo je najveći dar koji je budizam doneo svetu. Videti alfabet.