IMETAK

Imetak (bhoga, dhana ili vitta) jeste novac ili vredne stvari koje poseduje neka osoba, institucija ili država. Pāḷi reč dhana je prvobitno značila "zrno" -- pirinča, žita, susama ili ječma -- jer su pre pojave novca to bili glavni kriterijumi imućnosti (dhaṭṭaṃ dhanaṃ (A.II,32). Porodica koja je imala mnogo obradivog zemljišta i pun ambar smatrana je bogatom. U Budino vreme imetak se još uvek merio u žitaricama, ali i sve više u zlatu i srebru (A.IV,7). Buda je imao inteligentan i realističan stav prema imetku i shvatao je njegovu važnost. Tako je rekao: "Uzmimo slučaj čoveka koji svoj imetak stiče legalno i ne ugrožavajući druge, a pri tome sebe čini srećnim i ispunjenim, deli to što stekne sa drugima, čini dobra dela, sve to koristi bez pohlepe, bez opsednutosti, svestan ograničenja i imajući uvek na umu sopstveni duhovni razvoj; takav čovek je vredan pohvale zbog svega toga" (A.V,181-2). Imućan čovek je, kaže ovde Buda, "vredan pohvale (pāsaṃso) zbog tri stvari – (1) po tome kako stiče svoj imetak, (2) po tome kako ga koristi i (3) stavu koji ima prema tom imetku.

Budista svoj imetak treba da stiče na zakonit način (dhammena) i bez povređivanja drugih (saṃvibhajati), to znači unutar granica pet pravila morala, u skladu sa etikom ispravnog življenja i bez ugrožavanja normi i pravila svoje zajednice. Pošto ga stekne, koristi ga na smislen način i tako da ga to čini srećnim i ispunjenim (attānaṃ sukheti pīṇete), umesto da ga spiska na beznačajne stvari i puki luksuz ili da ga uopšte ne troši. Ali dok u tome uživa, on nikada ne zaboravlja da postoje mnogi koji ne uživaju blagodeti koje on ima. U duhu velikodušnosti i filantropije, on svoj imetak deli sa drugima (saṃvibhajati) i pomaže dobrotvorne i religiozne institucije (puṭṭāni karoti).

Zanimljivo je primetiti da su prvi ljudi koji su uzeli Budu kao svoje utočište bili trgovci Tapussa i Bhallika (Vin.I,4) i da je Budino učenje uhvatilo koren dobrim delom i zahvaljujući izdašnim darovima bogatih trgovaca kao što su Anāthapiṇḍika, Ghosita, Kukkuṭa, Pāvārika i drugi.

Bogatstvo ima tendenciju da ljude čini gordim i samozadovoljnim, pogotovo ako je stečeno nabrzinu ili bez mnogo napora. Kao što je to Buda primetio: "malo je na ovom svetu ljudi koji, kada steknu veliki imetak, ne budu zavedeni njime, ne postanu nepažljivi, jure za čulnim zadovoljstvima i zlostavljaju druge" (S.I,74).

Znajući za ovo upozorenje, zreli imućni budisti ima na umu ograničenja svoga imetka (ādīnavadadassāvī). Oni znaju da im on može mnogo dati na raznim područjima, ali ipak im ne može obezbediti ono što je najvažnije u životu, te ih to ohrabruje da imetak koriste bez pohlepe, zanesenosti ili strasti (amucchita). Oni isto tako razumeju da njihov imetak ima još veću vrednost ako vreme, slobodu i prilike koje im on pruža koriste da se fokusiraju na svoj duhovni razvoj.

I dok hvali pošteno steknut i na pravi način korišćen imetak, Buda je uvek balansirao ovo ukazujući da postoji i druga vrsta bogatstva, još vrednijeg, koje je dostupno svakome, koje se nikada ne može ukrasti ili izgubiti, a moguće ga je i preneti u naredni život. Zato je rekao: "Postoji pet vrsta bogatstva. Kojih pet? Bogatstvo vere, bogatstvo vrline, bogatstvo obaveštenosti, bogatstvo velikodušnosti i bogatstvo mudrosti" (A.III,53). Ko god je "bogat" u ovim i drugim duhovnim vrednostima "bilo da je muškarac ili žena, takav nije siromašan, niti mu je život isprazan" (A.IV,5). Videti Preduzetničke sposobnosti.