VREME

Vreme (kāla, samaya ili velā) jeste osećaj trajanja koji prati fenomen promene. Stari Indijci koristili su različite sisteme za merenje i deljenje vremena, ali najčešće korišćene jedinice bile su  trenutak (khaṇa), sekunda (tattaka), minut (lava) i sat (horā), dan i noć (ahoratta), nedelja (sattaratta), dve nedelje (aḍḍhamāsa), mesec (māsa), godina (saṃvaććhara) i vek (vassasata). Noći su bile podeljene na tri bdenja (yāma, Dhp.157) a a meseci na dva dvonedeljna perioda (Ja.I,159). Trajanje nekih od ovih jedinica je bilo različito, ponekad i znatno, u zavisnosti od sistema koji se koristio. Za dan se smatralo da počinje sa izlaskom sunca (suriyuggamana).

Budina inteligencija i imaginacija bile su tolike da je bio u stanju da razmišlja o ogromnim vremenskim periodima. Tako je jednom rekao da je ovaj svet nastao, ne za šest dana i pre nekoliko hiljada godina kako to veruje judeo-hrišćanska tradicija, već tokom nekoliko eona (kappa). Kada su ga zapitali koliko je jedan eon dug, odgovorio je: "Zamislite planinu kilometar dugačku, kilometar široku i kilometar visoku, sve jedna stena bez ikakve pukotine i šupljine. A onda zamislite da jednom u sto godina neki čovek udari po toj planini komadom svilene tkanine. Pre bi se ta planina istrošila nego što bi prošao eon" (S.II,182). Ovo naravno nije trebalo da bude precizna mera, već samo da stvori osećaj jednog nezamislivo dugog perioda vremena.

Tokom vekova su budistički abhidhamma filozofi razvili nekoliko teorija vremena, neke od njih vrlo sofisticirane. Međutim, iako su intelektualno zanimljive, malo tih teorija ima i praktičnu primenu. Budino poimanje vremena se zasnivalo na čistom zdravom razumu i bilo je sasvim praktično. On je govorio o dve vrste vremena -- hronološkom i iskustvenom. Hronološko možemo uočiti i meriti određenim kretanjem nekog predmeta. U staroj Indiji ovo se radilo posmatranjem kretanja Sunca (M.I,393) ili merenjem kretanja Sunčeve senke uz pomoć kālatthambe ili sunčanog sata. Kasnije je pronađen vodeni sat, koji je mogao da pokazuje vreme i u oblačne dane, a i noću. Iskustveno vreme se oseća zahvaljujući sposobnosti da se sećamo prošlosti, budemo svesni sadašnjosti i spekulišemo o budućnosti. Tako je u budizmu vreme prvenstveno psihološki fenomen. Ali takav koji može da nam stvori i probleme.

Vezanost za sećanja može nas odvesti u kajanje i osećaj krivice, dok spekulacije o budućnosti mogu dovesti do brige, žudnje, straha i beskorisnih fantazija, a i jedno i druge se može koristiti kao kao beg od sadašnje stvarnosti. Jednom prilikom Buda je rekao: "Prošlost ne treba slediti, ni budućnost priželjkivati, jer ono što je prošlost je mrtvo, a budućnost još pristigla nije. Umesto toga, uz pomoć uvida sagledaj sadašnji trenutak, to ovde i sada. Upoznaj ga i budi sa njim" (M.III,187). Govoreći o vrednosti življenja u sadašnjosti, takođe je jednom prokomentarisao: "Ne lamentiraju nad prošlošću, ne žude za onim što tek treba da dođe, već održavaju sebe u sadašnjosti i zato im je izraz lica tako vedar" (S.I,5). Jedna od karakteristika Dhamme jeste da je ona vanvremena (akāliko), što znači da je relevantna i primenljiva danas, baš kao što je to bila i kada ju je Buda izlagao (M.I,137).