GOVOR I SLUŠANJE

Govoriti(kathā) znači oblikovati reči, a slušati (nisāmeti ili sussūsati) znači obraćati pažnju na reči koje su izgovorene. Kombinacija govora i slušanja jeste najčešći oblik komunikacije među ljudima i otuda ima veliki značaj u međuljudskim odnosima. Odbijanje da razgovaramo sa nekim, neprecizno izjašnjavanje kada nekome govorimo ili ne obraćanje pažnje kada drugi pokušava d anam nešto objasni, sve su to uzroci nebrojenih problema među ljudima. Ako govorimo sa drugima i slušamo kada oni govore, tada stvaramo mogućnost međusobne bliskosti, razumevanja i tolerancije. Budin pojam ispravnog govora odnosi se uglavnom na etičku dimenziju govora, na to šta govorimo. Ali Buda je takođe vodio računa i o tome kako govorimo, o onim kvalitetima koji naše reči mogu učiniti pozitivnim i efikasnim sredstvom komunikacije. Buda je uvek na način koji je "ozbiljan i koristan za otvaranje uma" (kathā abhisallekhikā cetovivaraṇa sappāyā, A.V,67), a od svojih učenika je tražio da govore bez dvosmislenosti (na byādhati) ili ustezanja (asandiṭṭhaṃ), blagim tonom (saṇha) i da kriste "reči koje su uglađene, jasne, bez zamuckivanja, sa značenjem, razumljive i nepristrasne" (A.II,51; V,81; 96). Kada govorimo na takav način, socijalna interakcija je prijatnija i harmoničnija, a podučavanje Dhammi na takav način čini je privlačnijom i ubedljivijom.

Međutim, nije svaka elokventnost pozitivna. Neki ljudi kombinuju svoje retoričke veštine sa oštroumnim argumentima i snagom glasa, kako bi dominirali u svakom razgovoru, te ugušili svako gledište izuzev svoga. U religijskim debatama u Budino vreme, neki od govornika bili su u stanju da se "suprotstave i slome istinski govor lažnim govorom, tako da se publika uzbudi i počne da viče: 'Ovo je mudrac! Pravi mudrac!' " (A.V,230). Ali reći nešto jednostavno, iskreno i blagim glasom može nekad biti efikasnije od sofisticirane analize.

Možda najveća prepreka efikasnoj verbalnoj komunikaciji jeste suviše govora, kada smo "toliko pričljivi i komplikovani u izlaganju da niko drugi nema šanse da bilo šta kaže" (Ja.I.418). Ova loša navika ima svoj koren u narcizmu, pomanjkanju svesti o drugima i preterane vezanosti za sopstvene stavove. Buda je često hvalio one sa kojima je "lako razgovarati" (suvaca, A.V,81), kada je osobi lako obratiti se, prijateljski je nastrojena i stavlja i drugima da je zainteresovana za njih i za njihovo mišljenje. Zato je potrebno svoj govor kombinovati sa pauzama, koje dopuštaju drugome da izrazi svoje ideje, da razmotri šta je bilo rečeno i da postavi pitanja. Govoriti sve vreme ili predugo jeste oblik sebičnosti, dok prilagodljivost u razgovoru pokazuje poštovanje, velikodušnost i učtivost prema drugima. Zato možda ni ne iznenađuje da je Buda lakoću razgovaranja sa nekim video kao njegov izraz ljubavi (Sn.143).

Ali da bi se postigla komunikacija, nije dovoljno samo drugome dopustiti da govori. Moramo da zaista i slušamo šta taj drugi govori. Ponekad, kada drugi govore, mi se pretvaramo da smo zainteresovani, iako ih zapravo ni ne slušamo, već samo čekamo priliku da ih prekinemo i kažemo ono što nam je na umu. Da bismo zaista slušali, moramo zatvoriti svoja usta i otvoriti um, tako da reči našeg sagovornika ne samo što čujemo, već i razumemo. Ako smo dobar slušalac, to nam pomaže da razumemo ljude, ali i njihove ideje. Buda je znao da je slušanej važan faktor obrazovanja. tako je rekao: "Postoji pet prednosti koje donosi slušanje o Dhammi. Kojih pet? Čujemo stvari o kojima ranije nismo slušali, razjašnjavamo stvari o kojima jesmo slušali, otklanjamo sumnju, popravljamo svoja gledišta i naš um biva ushićen" (A.III,248). Pre nego što bi podučavao Dhammu, Buda je često svojim slušaocima: "Slušajte pažljivo, obratite pažnju na ono što kažem, a ja ću govoriti" (suṇāhi sādhukaṃ maṅasikarohi, A.V,302). Popularna izreka u Burmi kaže da imamo jedna usta, a dva uveta, tako da bi trebalo dva puta više da slušamo nego što govorimo.