SAMOUBISTVO

Samoubistvo je namerno ubijanje samoga sebe. Ljudi se ubijaju iz očajanja, da bi sebi prekratili patnju, da bi izbegli sramotu, poniženje ili ponekad i kao politički gest. Tipiṭaka beleži samoubistvo mladog bračnog para zato što su ženini roditelji bili odlučni da raskinu njihov brak (M.II,110), kao i grupe monaha koji su se ubili iz osećanja gađenja prema samima sebi (S.V,320). Jedan od neobičnijih načina samoubistva jeste uporno zadržavanje daha (Ja.II,7). Buda je pominjao da bi ljudi nekad sebe izboli, popili otrov, skočili sa stene ili se obesili zbog besa usmerenog ka samima sebi (A.IV,97-8). U staroj indiji je ponekad praktikovano samoubistvo i iz religijskih razloga. Tako su đainski monasi praktikovali sallekhanā, što je značilo gladovanje do smrti.

Prema budističkoj etici, samoubistvo je negativan postupak sličan ubistvu. Jer dok ubistvo predstavlja destruktivne emocije i namere usmerene ka nekom drugom, dotle je samoubistvo isto ili slično stanje usmereno ka samome sebi. Ako monah ili monahinja bilo koga nagovara, ohrabruje ili pomaže u pokušaju da počini samoubistvo, to predstavlja prekršaj koji se kažnjava isključenjem iz Saṅghe (Vin.III,71). Samoubistvo je nepoznato u Bhutanu, dok je Šri Lanka godinama zauzimala prvo ili drugo mesto u svetu po broju samoubistava.