SAMOĆA

Samoca ili povlacenje (patisallana, pavivaka, viveka ili vupakasa) jeste stanje kada smo osamljeni ili izdvojeni od drugih ljudi. Neko može svojevoljno odluciti da se osami ili ga na to mogu prisiliti drugi ljudi ili okolnosti. Kada osamljenost nije željena, ona može izazvati osecaj samoce, uznemirenosti ili straha. Kada je iskorišcena u pravom trenutku i na pravi nacin, samoca može imati važnu ulogu u duhovnom razvoju. Kaže se da je posle krštenja Isus proveo 40 dana i noci sam u pustinji. Tradicija kaže da je mladi Muhamed imao obicaj da sam meditira po nekoliko nedelja svake godine u pecini na planini Hira.

Pre probudenja Buda je takode provodio duže periode samoce u šumi. Kada se mnogo godina prisecao tih vremena, rekao je: "Takva je bila moja samoca da bih se zaputio u dubinu neke šume i tamo živeo. Ako bih ugledao gonica krava, pastira, travara, drvosecu ili nekog drugog ko bi prolazio kroz tu šumu, pobegao bih tako da niti oni mogu da vide mene, a ni ja njih." (M.I,79). Cak i kad je doživeo probudenje, povremeno bi se osamljivao. U Samyutta nikāyi su zabeležene njegove reci: "Želim da se osamim na pola meseca. Neka niko ne dolazi do mene, sem onoga ko donosi hranu" (S.V,12).

Buda je pravio razliku izmedu fizicke i psihološke samoce i prvu je smatrao važnijom (S.II,282; V,67). Za njega, psihološka samoca je znacila izolovanje uma od negativnih misli i emocija. Buda je uvideo da se ljudi mogu odluciti na samoca iz više razloga, pozitivnih i onih manje pozitivnih. Neki žele da s eizoluju od drugih, govorio je, iz ciste gluposti ili konfuzije, iz loših namera, zato što su ludi ili mentalno nestabilni, kao i jednostavno zato što je on hvalio samocu. Inteligentniji razlozi da neko potraži samocu, rekao je, bili bi kad su necije potrebe skromne (appicchatam), zatim iz zadovoljstva (santutthim), kako bismo sami sebe istraživali (sallekham), zato što cenimo znacaj samoce (pavivekam) i zato što ona može biti korisna za duhovni razvoj (atthitam, A.III,219). Svakako je istina da redovno osamljivanje ili cak i povremeni duži periodi mogu biti psihološki okrepljujuci. Mogu nas nauciti nezavisnosti, smiriti um, pokazati znacaj tišine i pružiti priliku da na sebe pogledamo novim ocima. Kao što je Buda rekao: "Monasi, boravite u samoci. Onaj ko tako cini, videce stvari kakve jesu." (S.III15).

Medutim, cak i ako neko boravi duži period u samoci voden pravim razlozima, on ipak mora na sebe da motri pažljivo i pronicljivo. Radost osamljivanja (pavivekasukka, A.IV,341) može se malo-pomalo izroditi u izbegavanje preuzetih obaveza. Takode, moguce je preterati u svemu tome, preforsirati sebe i okoncati sa više zamora nego osveženosti. Zato Buda i opominje: "Onaj ko ide u samocu ce ili potonuti na samo dno ili ce se isdici do površine" (A.V,202).