PUŠENJE

Pušenje je navika udisanja dima nastalog usled sagorevanja listova duvana, i to ili u vidu cigareta ili uz pomoć lule. Duvan je bio nepoznat u staroj Indiji, ali su ljudi udisali dim nekih biljaka zbog medicinskih razloga, a i iz zadovoljstva. Prema Suśruta cikistā, starom medicinskom traktatu, udisanje dima je dobro kao purgativ, lek protiv umora, depresije, upala grla i nazeba, a takođe je dobar i za trudnice. Određene biljke su spaljivane i dim je udisan uz pomoć male metalne cevi (dhūmanetti). Buda je odobravao takvu vrstu terapije dimom, te je i dopuštao monasima i monahinjama da imaju cevi koje se za to koriste (Vin.I,204), iako su ih neki ljudi izgleda smatrali luksuzom (Ja.IV,363). Cigare (dhūmavatti) koje su se pušile radi zadovoljstva, pravljene su mlevenjem jedne vrste đumbira, šafrana, sandalovine i aloe, od čega se dobijala fina pasta i obmotavala oko trske dužine otprilike 15 santimetara i debljine palca. Kada je pasta bila suva, trska je vađena, a takva cigara je pre paljenja premazana pročišćenim buterom ili sandalovim uljem. Ove cigare su verovatno bile daleko manje štetne od današnjih. Drugi stari medicinski spis, Caraka saṃhitā, preporučuje da se pri pušenju sedi u uspravnom, ali udobnom položaju, da se dim povlači tri puta za redom i na usta i na nos, ali da se izdiše samo na nozdrve.

I dok pušenje vrlo negativno utiče na telo, ono sasvim malo ili uopšte ne utiče na svest, te otuda, sa budističke tačke gledišta, nema moralni značaj. Neka osoba može biti ljubazna, velikodušna i poštena i pored toga što puši. Tako, iako se pušenje ne može savetovati sa stanovišta fizičkog zdravlja, ono nije u suprotnosti sa pet Pravila morala.

Pušenje je vrlo često u svim budističkim zemljama, iako je 2005. Butan postao prva zemlja u svetu koja je zabranila pušenje. U Burmi, Tajlandu i Kambodži monasi često puše, ali se na Šri Lanki to smatra neprihvatljivim, mada i tamo neki monasi puše kada nisu pred očima javnosti. Ali zato je monasima na šri Lanki dopušteno da žvaću duvan.