OSMESI I SMEH

Osmeh je izraz lica izazvan srećom i uglovi usana se šire nagore. Smeh je kombinacija mimike lica, glasova i pokreta tela, koji ukazuju na veliku sreću ili razdraganost. Nema pomena da se Buda ikada smejao, ali se zato kaže da je imao prekrasan osmeh i da se često osmehivao (S.I,24; Th.630). Budin osmeh, zajedno sa izrazom lica koji je blag i zrači, prirodno su privlačili ljude k njemu. Njegovi učenici opisivani su kao "nasmejani, veseli, bodri, radosni i zračili poverenjem" (M.II,121). Psihologija abhidhamme poznaje nekoliko tipova i intenziteta oseha i smeha -- blagi osmeh (sita), radostan osmeh, gde se uglovi usana toliko razdvoje da se mogu videti zubi (hasita), smeh pri kojem se ispušta glasan zvuk (vihasita), smeh od kojeg glava, ramena i ruke podrhtavaju (upahasita), smeh do suza (apahasita) i gromoglasan smeh (atihasita).

Buda je glasno kikotanje i smejanje smatrao neprikladnim za monahe i monahinje (A.I,260), pod uslovom da je njihova posvećenost praksi ozbiljna. U Dhammapadi on pita: "Čemu smeh, otkud radost, kad požar neprekidno bukti?" (Dhp.146). Mahāvastu kaže: "U zajedničkom življenju, uz pomoć blagog pogleda i toplog osmeha, ljubav se rađa između čoveka i životinje". Bodhicaryāvatāra savetuje onim meditantima koji su skloni da postanu suviše ozbiljni: "Uvek održavaj osmeh na svom licu, odustani od mrštenja, strogosti... i budi prijatelj celome svetu". Budistički narodi Azije su poznati po svojoj spremnosti da se uvek nasmeju, što je odraz otvorenosti i ljubaznosti kakvu razvija Budino učenje.