SEKSUALNO PONAŠANJE

Seksualno ponašanje (kāma or methuna) jeste jedan od postupaka motivisan erotskom željom i to obično u predelu genitalija. Ovo uključuje sve forme koitusa, seks bez faktičke penetracije, masturbacija, međusobno milovanje i možda čak i voajerizam. Treći od pet pravila morala, osnovnih pravila budističke etike, kaže da bi trebalo izbegavati zloupotrebu seksa (kāmesu miććhācārā). Šta to upotrebu (ćāra) seksa (kāma) čini pogrešnom (miććhā)?

Jednom dok se obraćao grupi bramana, Buda je rekao da seksualni odnos sa (1) ženskim osobama koje se još pod starateljstvom roditelja (māturakkhitā, piturakkhitā), to jest maloletne; (2) zaštićene Dhammom (dhammarakkhitā), monahinje ili one koje su uzele zavet celibata; (3) udate (sassāmikā); (4) izdržavaju kaznu (saparidaṇḍā), tj. zatvorenice i (5) one koje su okićene vencima (mālāguṇaparikkhittā), tj. verene jeste pogrešan (AN V.264). Suviše mlada devojka verovatno nema dovoljno zrelosti ili iskustva da načini zrelu odluku u vezi sa seksom, dok odnos sa 2, 3 i 5 uključuje u sebe dati zavet ili obećanje, dakle uključuje laganje. Utamničena osoba može biti prisiljena da učini nešto što zapravo ne želi i otuda ne može da napravi istinski slobodan izbor. Iz ovoga je jasno da bilo kakav seks koji bi uključivao eksploataciju, nepoštenje i prisilu ili koji na bilo koji način nije dobrovoljan, predstavlja kršenje trećeg Pravila. Iako se ovde ne pominje, upotreba ili pretnja fizičkom silom (tj. silovanje) da bi se neko primorao na seks, kao i odnos sa osobom koja je pijana ili mentalno poremećena bi se takođe kvalifikovao kao zloupotreba seksa. Otuda, iz budističke perspektive, seks pre braka ili tokom menstruacije (zabranjen u hinduizmu i islamu), masturbacija, homoseksualnost, sa osobom niže kaste (zabranjen u hinduizmu) ili izražen seksualni apetit, iako se možda ne mogu savetovati ili su društveno neprihvatljivi ili ne doprinose duhovnom razvoju, sami po sebi ne znače kršenje trećeg Pravila.

Iako je seks prihvatao kao normalan deo laičkog života, Buda je generalno imao loše mišljenje o njemu. Odbacivao ga je kao “seosku stvar” (gāma dhamma, D.I,4), tj. kao prostu, nerafiniranu i profanu. Razumevao je da pojačana želja za čulnim zadovoljstvima (kāmaććhanda) izaziva fizički i psihički nemir i da to skreće našu pažnju sa duhovnih aspiracija i ometa meditaciju. Ohrabrivao je svoje ozbiljnije laičke sledbenike da ograniče svoje seksualno ponašanje ili da prihvate celibat (brahmacariya). Od monaha i monahinja se, naravno, očekivalo da poštuju zavet celibata. Međutim, iskustvo pokazuje da uzimanje zaveta celibata a da nismo spremni za to jeste sve drugo samo ne korisno. Konstantna borba protiv i poricanje seksualne želje može stvoriti više problema nego što ih rešava i zapravo može čak biti psihološki štetno.