NAPREDAK U MEDITACIJI

Postoje razne vrste meditacije i čak i više varijacija jedne iste vrste. Zato ljudi često pitaju: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" i "Kako da znam praktikujem li je kako treba ili ne?" Postoje četiri kriterijuma koje možemo iskoristiti u proceni onoga što je Buda nazivao "napredak, rast i razvijanje" (vuḍḍhaṃ, virūḷhim, vepullaṃ) u meditaciji. Ako ste (1) u celini srećniji pre nego što ste počeli da meditirate, (2) uočili porast pozitivnih i smanjenje negativnih osobina u sebi, (3) opušteniji i otvoreniji i (4) u stanju da budete objektivniji u vezi sa samim sobom, sve su to dobri indikatori da se vaša meditacija kreće onim putem kojim bi i trebalo da ide.

Neki pristupi meditaciji i stavovi koje neki ljudi povezuju sa meditacijom mogu nas navesti da se osetimo napetim, natmurenim i suviše ozbiljnim. Kralj Pasenadi zapazio je uočljivu razliku između sledbenika drugih škola i Budinih učenika. Ovi prvi  su bili toliko namršteni i loše izgledali "da ne poželiš ni da ih vidiš ponovo", dok su ovi drugi bili "nasmejani, vedri, ushićeni i radosni, toliko su zračili svojom opuštenošću i mirom, zadovoljni onim što bi dobili, budnog uma nalik šumskom jelenu" (M.II,121). uvek iznova Buda je izbalansiranu, zrelu meditaciju povezivao sa srećom. "Um koji je srećan postaje skoncentrisan" (sukhino cittaṃ samādhiyati), "Sabrana osoba postaje srećnija" (satimā sukhaṃ edhati), "A onda možete pomisliti: 'Možda te nečistoće uma mogu nestati... a da ipak ostanemo nesrećni.' Ali ne treba tako razmišljati. Ako nečistoće uma nestanu... samo ushićenje i radost, vedrina, svesnosti i jasnoća ostaju i to je jedno srećno stanje" (D.I,73; S.I,208; D.I,196).

Umesto da sebe vide onakvima kakvi zaista jesu, neki meditanti imaju sliku kakvi bi "trebalo" da budu i onda koriste potiskivanje i se na bilo koji drugi način dovijaju kako bi se uklopili u tu sliku. Posledica toga je često ukočenost tela, napet izraz lica, bez osmeha. Drugi meditanti razvijaju neki od oblika mentalne rigidnosti, postajući puritanci i neprilagodljivi u svojim stavovima. čak i kada je u pitanju prilagođavanje i najmanjih pravila ili dogmatični u tumačenju Dhamme i tehnika meditacije. Često takve ljude čujemo kako govore da je način na koji oni meditiraju "apsolutno ispravan", a da su drugi načina, makar se sasvim malo razlikovali, "apsolutno pogrešni". Ovakva fizička i psihička rigidnost jeste vrlo loš znak. Nasuprot tome, uspešan meditant ima dovoljno poverenja da može da se "opusti i ne bude stalno nakostrešen" (appossukka, pannaloma), a da ipak ne postane nemaran. Takav poseduje sposobnost da na Dhamma pojmove i tehnike meditacije gleda kao na korisne oslonce, a ne nekakve apsolute za koje se treba grčevito držati.

Uspešna meditacija treba postepeno da smanjuje ego, tako da slika koju imamo o samima sebi postaje manje važna, a da se nevezivanje povećava, uključujući tu i nevezivanje za svoje negativnosti. Na taj način meditanti bi trebalo da budu u stanju da sve realističnije i preciznije sami sebe procenjuju, kao i da budu iskreni sa samima sobom u vezi sa svojim unutrašnjim životom. Takođe bi trebalo da postaju prijemčiviji za savete svojih duhovnih prijatelja i učitelja, spremniji da priznaju svoje greške, da pohvali prime bez postiđenosti, a kritiku bez samoopravdavanja. Zreli meditant će, govorio je Buda, biti spreman da "učitelju ili iskusnom monahu otkrije svoje nečistoće onakvim kakve jesu" (A.IV,189-90).

A na pitanje: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" odgovor bi bio: "Ako kvaliteti koji su ranije pomenuti postaju vidljiviji kao rezultat meditacije koju praktikuješ, onda je to najpogodnija tehnika za tebe". Videti Prepeke i Đhāna.