DRAGI KAMENOVI I METALI

Dragi kamenovi (maṇi ili ratana) jesu minerali neuobičajenog sjaja, boje ili prozirnosti, koji se nalaze u zemlji. Na Zapadu neki organski materijali kao što su slonovača, ćilibar ili biser se takođe smatraju dragocenostima, kao što je to bilo i u staroj Indiji. Buda je nabrojao deset najpoznatijih dragocenosti kao što su biser (muttā), kristal (maṇi), beril (veḷuriya), školjka (saṅkha), kvarc (silā) crveni koral (pavāla), srebro (rađita) zlato (đātarūpa), rubin (lohitanka) i smaragd (masāragalla, Ud.54). Iako je u to vreme Indija bila jedini izvor dijamanata (vađira) na svetu, pa sve do XVII veka, čudno je da ga Buda nije uključio na ovu listu, mada dijamante pominje na drugim mestima (Dhp.161).

Stari Indijci cenili su kristale, zato što su verovali da su u stanju da pročišćuju prljavu vodu (Mil.35). Veḷuriya se često prevodi kao lapis lazuli, ali to nije tačno. Buda je ovaj dragulj opisao da ima osam stranica, da je proziran i ima boju paunovog vrata (D.I,76; Đa.I,207), a to su osobine koje lapis lazuli ne poseduje. Međutim, beril je heksagonalni kristal, što zajedno sa njegova dva kraja daje osam strana, providan je i boja mu se kreće u rasponu od zelene do tamne plavozelene. Školjke su cenjene zato što se poliranjem može postići da budu blistavo bele. Buda je govorio da moralan, disciplinovan monah živi životom koji je "savršeno čist i blistav poput školjke" (Vin.D.I,63). Retke školjke koje se uvijaju u desno smatrane su naročito dobrim znamenjem i dostizale su visoku cenu (Đa.IV,350).

Na Zapadu mi obično zlato (hema, kanaka ili suvaṇṇa) smatramo dragocenim metalom, a ne draguljem. Ovaj metal oduvek je bio poželjan zbog svoje lepote, pogodnosti za oblikovanje, što su osobine koje ima i oslobođen um. Buda je pominjao različite vrste zlata -- haṭaka, đambonanda, kaṭćana i siṅgī, A.I,181: IV,255) -- a u nekim prilikama je proces pročišćavanja dragocenih metala upoređivao sa pročišćavanjem uma putem meditacije (A.I,257-8; III,16; Dhp.239; S.V,92). U najdužem i najdetaljnijem od tih opisa rekao je: "Postoje krupne nečistoće u zlatu kao što su kamenčići i krupniji pesak, šljunak i prljavština. Perač ili njegov pomoćnik stavlja rudu u posudu i pere je naginjući tu posudu napred nazad, sve dok ne ispere svu prljavštinu. Kada je to gotovo, ostaju manje nečistoće, kao što je sitan pesak, te perač ponavlja čitav postupak. Kad i to završi, ostaju najmanje nečistoće, kao što je mulj, pa perač sve ponavlja još jednom, dok na kraju ne ostane jedino zlatni prah. Tada zlatar ili njegov pomoćnik stavlja zlatni prah u peć i topi je, sve dok ne postane potpuno rastopljena. Ali on je ni tada ne vadi, jer talog još nije isplivao na površinu i zlato još nije savitljivo, kovljivo, sjajno i spremno za obradu. Ali posle još topljenja talog biva uklonjen i zlato postaje savitljivo, kovljivo, sjajno i spremno za obradu. Koji god nakit zlatar želi da napravi, bilo da je to dijadema, minđuše, ogrlica ili lančić, on to može da učini od tog zlata. Na isti način, kod monaha koji namerava da razvija viši um postoje krupnije nečistoće u postupanju, govoru i mislima. Takvih manjkavosti sabran monah se oslobađa. Kada je to učinio, ostaju manje nečistoće, kao što su misao ispunjena željom za čulnim zadovoljstvima, ogorčenjem ili okrutnošću i on se i njih oslobađa. Potom na red dolaze još sitnije nečistoće, kao što su misli o svojoj rodbini, zemlji ili reputaciji i on se i njih oslobađa. Posle svega toga moguće je da u njemu još postoji žudnja za višim dostignućima i otuda njegova koncentracija nije savršeno mirna ili ujedinjena, a ona se postiže svesnim naporom. Ali onda kada njegov um postane smiren i ujedinjen, svesni napor nije neophodan da bi se ta koncentracija održavala. Tada, bilo koje stanje uma da je dostižno neposrednim znanjem, on može da ga ostvari, u pravim uslovima" (A.I,253-5).

U kasnijoj budističkoj tradiciji tri utočišta, tj. Buda, Dhamma i Sangha, bili su i još su uvek poznati kao Tri dragulja (Tiratana), zato što su poput dragulja prekrasni, traženi i izuzetno vredni (Sn.224-35).