POTALA, PLANINA

Posle samog Bude, u budizmu je najobožavaniji i najpopularniji lik Avalokiteśvara, bodhisattva milosrđa. Od kada se pojavio u I veku pre n.e., ovog omiljenog bodhisattvu obožavali su sa neprevaziđenom strašću sledbenici svih budističkih škola. Iako je zahvaljujući molitvi i obraćanje dostupan svakome i na svakom mestu, veruje se da Avalokiteśvara boravi na planini u udaljenom delu Indije, gde sa njenog visokog i oblacima obavijenog vrha, može da ispunjen milosrđem, kako mu to i ime sugeriše, "gleda odgore" na ovaj svet. Ta planina se zove Potala. Hodočašća na Potalu počela su otprilike u I veku, mada su beleške o tome vrlo šture. Oba velika epa tamilskih budista, Maṇimegala i Cilappatikanam pominju hodočasnike koji se penju na Potalu. Mahāyāna pesnik i filozof Candragomin putovao je do nje prvo brodo, da bi svoje poslednje godine proveo na vrhu. Tamo je i napisao Śisyaleaku, svoje najpoznatije delo i dao ga nekim trgovcima da ga odnesu njegovim učenicima u severnoj Indiji. Kada je kineski hodočasnik Hiuen Tsiang bio u Nāḷandi u VII veku, naišao je na bramana koji se bio zavetovao da će otići da se pokloni statui Avalokiteśvare, a koja se nalazila na vrhu Potale, što je i učinio. Za ovu se statuu verovalo da potpuno verno prikazuje bodhisattvu. Kasnije, Hiuen Tsiang je putovao kroz južnu Indiju i premda nije bio u prilici da lično ode na Potalu, ipak je sačinio njen opis zasnovan na onome što je čuo od drugih. "Istočno od Malaya planina nalazi se Potala. Prevoji na toj planini su vrlo opasni, litice su strme, a doline neravne. Na vrhu planine je jezero, čije su vode čiste poput ogledala. Iz pećine izvire velika reka, koja planinu obiđe dvadeset puta dok se ne ulije u južno more. Kraj jezera je kamena palata bogova. Ovde boravi Avalokiteśvara. Ono koji imaju snažnu želju da ga vide, pa i po cenu života, uspinju se uz planinu ne obazirući se na poteškoće i opasnosti. Malo onih koji krenu zaista i stigne do vrha. No, i oni koji su u podnožju, ako se usrdno mole da ugledaju bodhisattvu, imaće priliku da ga vide, ponekad kao Isvara, ponekad u obličju jogina, i da im se obrati dobronamernim rečima, kao i da im se želje ispune." Ovaj opis je očigledno mešavina činjenica i mašte, i to klupko oko Potale je postajalo sve zamršenije kako je vreme prolazilo. Postepeno su na svetu planinu počeli da gledaju kao na neku vrstu čarobne zemlje, raj u kojem rastu retke lekovite biljke i cvetovi, gde se okupljaju mitološka bića, a oni dovoljno srećni da se preporode u prisustvu Avalokiteśvare borave u blaženstvu.

Naravno, poklonjenje Avalokiteśvari bilo je glavni razlog za odlazak na ovu planinu, ali neki su ipak išli zbog sasvim drugačijih razloga. Na primer, laik Santivarman, čije vreme života je teško odrediti, tri puta se penjao na Potalu i premda je opis tog putovanja prepun čuda, čini se da je ipak zasnovan na činjenicama. Cilj njegovog prvo puta bilo je poklonjenje Avalokiteśvari i zanimljivo je da kaže kako je put pronašao zahvaljujući tekstu koji je pisan kao vodič. Drugu posetu načinio je po zahtevu monaha iz Vārāṇasīja, koji su želeli od njega da mu Avalokiteśvara razjasni neka teška mesta u jednom tekstu. Naredni put poslao ga je kralj Subhasāra, kako bi umilostivio bodhisattvu da u kraljevini prestane epidemija kuge.

Hodočašća na Potalu verovatno nikada nisu bila masovna i prestala su dugo pre nego što je i budizam nestao iz Indije. Avalokiteśvarina sposobnost da se pojavi bilo gde značila je da je opasno putovanje do Potale jednostavno nepotrebno. Tibetanski učitelj Man-luns-po tvrdi da se penjao na Potalu u XIV veku i njegov izveštaj o tom putu dovoljno je detaljan da bismo u mogli i da poverujemo da je on to zaista učinio. Ako je to tačno, on mora biti poslednji poznati hodočasnik na ovu svetu planinu.

Poreklo naziva Potala nije baš najjasnije. Verovatno se radi o sanskritskoj varijanti tamilskog potiy + il, što znači "mesto budista", jer je potiy na tamilskom zapravo bodhi. U stara vreme potiyil je bila uobičajeni tamilski naziv za budistički hram ili svetilište. Iako savremeni budisti skoro uopšte ne znaju gde je Potala, ova planina zapravo nikada nije bila "izgubljena". Umesto toga, čini se da čitav poslednji milenijum budisti nisu mnogo lupali glavu oko njezine tačne lokacije. Pod današnjim nazivom Potikai, ova sveta planina je smeštena na granici između južnoindijskih saveznih država Kerala i Tamil Nadu i sa svojih 2726 metara najviši je vrh planinskog lanca Tinnevelly.

Od X veka kineski budisti su počeli da veruju da se Potala zapravo nalazi u njihovoj zemlji. Kamenito ostrvo koje se danas naziva Putuo Shan kod obala Džeđang provincije se obično smatra pravom Potalom i danas se ubraja među četiri svete planine kineskog budizma. Počev od XV veka Dalai lame se u Tibetu smatraju inkarnacijama Avalokiteśvare i otuda ne iznenađuje da se njihova rezidencija, nazvana palata Potala, nalazi na strmoj planinskoj padini.