POEZIJA

Pesma (kāvi) jeste umetnički sastav koji karakterišu stih (gāthā), ritam (chando) i jezički ukrasi (alaṅkāra), a koja treba da izazove neku emocionalnu reakciju. Obično je izražena uzvišenim i rafiniranim jezikom, nasuprot prozi, gde je jezički izraz bliži svakodnevnom govoru. Buda je bio dobro upućen u poeziju, verovatno zahvaljujući svom obrazovanju u mladosti. U vezi sa strukturom pesme, Buda je rekao: "Ritam je noseća struktura za stihove, slogovi čine njezin izraz, stihovi zavise od izbora reči, a njihov izvor je pesnik" (S.I,38). Govorio je o nekoliko različitih tipova pesnika; istinoljubiv, tradicionalan, realista i spontan (A.II,230), a smatrao je da je sāvittī jedan od najuglađenijih strofa, koja se sastoji od tri stiha i 24 sloga (Sn.568;457). Kada je Paṭcasikha pevao svoje divne stihove, kombinujući elemente duhovnog i erotskog, Buda je izrazio svoje divljenje (D.II,265-7).

Pošto je pismo tek ulazilo u upotrebu u Budino vreme, najuobičajeniji način da se nešto sačuva bilo je da se zapamti. Na određenim mestima u govoru ili na kraju učitelj bi izgovorio strofu ili više njih, gde je suštinu svog izlaganja sumirao ili zaokružio. Pošto su ti stihovi bili dopadljivi ili su sadržavali upečatljive poruke i slike, korišćeni su kao mnemonička pomagala, kako bi se slušaoci kasnije podsetili svega ostalog što je učitelj rekao. Buda je sledio ovakvu praksu i njegovi učenici zapamtili su nekoliko hiljada stihova koje je on izgovorio, a to je kasnije postalo osnovom budističkog kanona.

Uprkos Budinom poznavanju poezije i veštini, postoji nekoliko mesta u govorima gde je on kritikuje. Čak je rekao da monasi i monahinje ne bi trebalo da sastavljaju ili slušaju poeziju (D.I,11). Imajući u vidu ono što je ranije rečeno, ovo se ne može pripisati njegovom neprijateljstvu prema pesničkoj umetnosti kao takve. To da li je Buda odobravao neku pesmu ili ne zavisilo je od njezinog stila, sadržaja i žanra. Veći deo staroindijske poezije govorio je o kraljevima, vojnim pobedama, bogovima, ljubavnim avanturama ili skarednostima; sve su to teme koje je Buda smatrao bezopasnim, ali ne ni suviše korisnim. Drugi problem koji je možda Buda imao u vezi sa nekim vrstama poezije jeste da mogu da u nama probude vrlo snažne emocije. On nije bio protiv emocija samih, jer su zapravo i njegove reči, često se kaže, "nadahnjivale, oduševljavale i ushićivale" slušaoce (D.II,98; M.II,140). Ali neke vrste poezije bude manje plemenite emocije, kao što su ozlojeđenost, nacionalizam, sujeta ili požuda. Buda je rekao: "Bolja od hiljade stihova besmislenih reči jeste jedna jedina reč pesme, od koje kad je čujemo postajemo smireni" (Dhp.101). Takođe je tačno da iako neka poezija može preneti istinu čak i efektnije od proze, drugi stilovi žrtvuju istinu za račun efektnosti. Lepe reči i izrazi mogu nas skoro opčiniti (kāveyyamatta), tako da mislimo kako smo nešto razumeli, a da u stvari nismo dobili ništa više od prijatnog osećaja. Slično ovome, one nas mogu ubediti da je to što govore istina, samo zbog toga što su izrečene na poetski način. Verovatno je Buda na sve ovo mislio kada je upozoravao da ne treba slušati "učenje koje su sastavili pesnici, zavedeni zanimljivim rečima i rimama" (A.I,72), već njegove govore u kojima je značenje uvek jasno izloženo, čak i onda kad se koristi prefinjen jezik i stilske figure da bi se ono izrazilo.

Pesnička umetnost ima dugu i veličanstvenu istoriju unutar budizma,a  imala je i vrlo važnu ulogu u širenju Dhamme. Neki od najvećih indijskih pesnika bili su budisti, naročito Aśvaghoṣa, Mātṛceṭa i Kṣemendra. Tibetanski pesnik koji se najduže slavi jeste Milarepa, koji je ujedno bio i budistički asketa. Najveći pesnik Šri Lanka, slavni Šri Rāhula, kao i japanski čuveni pesnik Basho, bili su obojica monasi. Videti Doṇa.