STAROST

Starost (jarā) jeste period pri kraju prirodnog životnog veka nekog organizma. Tipiṭaka definiše starost sa biti ostareo (vuḍḍha), istrošen (mahallaka), zašao u godine (addhagata), primicanje kraju (vayo anuppatta, A.I,68), a Buda je rekao da je karakterišu "slomljeni zubi, seda kosa, smežuranost kože, opadanje životne snage i onemoćalost" (S.II,2). U vreme Bude životni vek čovekov bio je znatno kraći nego danas i malo je bilo onih koji bi doživeli "osamdeset, devedeset ili sto godina" (A.I,68). Međutim, problemi koji najčešće prate starost -- senilnost i bolest, usamljenost i strah od smrti -- bili su i tada uobičajeni kao što su i danas. Razlika je u tome da u situaciji kada žive duže neko ikada pre, barem u razvijenim zemljama, ovakvi problemi pogađaju mnogo veći deo populacije.

Buda je podučavao Dhammu radi prevazilaženja patnje (dukkha (S.V,421). ) i pošto je starost jedna od manifestacija patnje, imao je mnogo toga o njoj da kaže. Najočigledniji simptomi starosti su fizički -- slabost, nemoć i bolest. Pošto su ova stanja svojstvena starosti, ona ne mogu biti potpuno izbegnuta, ali mogu biti odložena i umanjena. Izbegavanje pušenja i alkohola, zdrava ishrana i redovne fizičke vežbe pre dolaska starosti i brza medicinska intervencija onda kada ona stigne, sve ovo pomaže. Međutim, psihološki problemi koji često prate starost mogu uz pravilan stav biti mnogo više ublaženi ili čak eliminisani. Jednom je neki čovek došao kod Bude i rekao: "Gospodine, sada sam star, istrošen, zašao u godine, približavam se svom kraju, uvek u fizičkim bolovima i bolesti... Kažite mi nešto vedro i utešno, što će mi biti na dobrobit zadugo." Buda mu je odgovorio: "Vežbaj sebe na ovaj način: 'Iako je moje telo bolesno, moj um neće biti bolestan' " (āturakāyassa me sato cittaṃ anāturaṃ bhavissati, S.III,1). Ove mudre reči su pozitivna i snažna opomena da možemo biti emocionalno stabilni, srećni i zadovoljni uprkos opadanju naših telesnih moći.

Buda je govorio o čitavom spektru strategija koje pomažu da um ostane zdrav uprkos starosti i poteškoćama koje prete i ovde ćemo ukratko pogledati tri od njih. Prva je učenje da prihvatimo starost. Savremena društva vide starost kao stanje kojeg se treba plašiti i koje treba poricati. Nauka, medicina i hirurgija se nadmeću u histerično naporu da je poreknu što je moguće duže. Rezultati toga mogu biti i komični i tužni – vremešna gospođa koja odlazi na svoje šesto zatezanje lica, 70-godišnji starac koji stavlja periku i tinejdžersku odeću, Mae West koja u devedesetoj poziva mladića da poneki put navrati do nje. Naravno, starci koji se žene više desetina godina mlađim ženama ili devojkama bili su poznati i u Budino vreme (Sn.110). Ali Buda nas je podsticao da budemo realistični u vezi sa starošću i vidimo je kao jedan prirodan i neizbežan proces. Na taj način pomoći ćemo sebi da „na dostojanstven način odložimo stvari mladosti" i da onu energiju koju bismo inače trošili na poricanje iskoristimo da svoje vreme ispunimo smislenim poslovima ili da se pripremimo za kraj. Buda je rekao: „Starost dolazi i mudrom plemenitom sledbeniku, ali on kada je star razmišlja: 'Ne samo ja, već svako ko se rodi ostari. I ako ću sada kad sam ostario tužiti i plakati, prestaću da jedem, telo će mi jos više poružneti, zapostaviću svoje poslove, moji neprijatelji će se radovati, a moji prijatelji brinuti'. I tako, kada dođe starost, on ne tuži i ne plače. Zato se on s pravom naziva mudrim plemenitim sledbenikom, on je iz sebe iščupao otrovnu strelu tuge, koja običnog čoveka inače muči." (A.III,54).

Buda nas je takođe navodio da razmotrimo kako dugovečnost možda i nije toliko važna, koliko ono što sa sobom činimo tokom vremena koje nam je na raspolaganju. Tako je rekao: „Bilo bi bolje živeti makar i jedan dan mudro i sabrano, nego stotinu godina glupo i nesmotreno. Bilo bi bolje živeti makar i jedan dan pun elana, nego stotinu godina lenj i u besposlici" (Dhp.111-12). Ovaj iskaz je naravno retorički, ali poenta je jasna. Kvalitet našeg života važniji je od njegove dužine. Ako do kraja iskoristimo i cenimo svoj život sada, bićemo manje zaokupljeni idejom da ostanemo mladi što je moguće duže.

Dva najčešća problema sa kojima se mnogi stari ljudi susreću jesu kajanje – zbog onoga što su učinili i zbog onoga što nisu učinili – i osećaj da su straćili svoj život. Takva osećanja mogu im ostatak života ispuniti tugom i gorčinom. Živeti celim bićem sada i razvijati um sada preduprediće nastanak ovakvih problema.

Još jedan problem starosti koji pominje Buda jeste pitanje brige za stare. U prošlosti to što je neko star kompenziralo se donekle obzirnošću i poštovanjem koje je dobijao od mlađih. Dede i babe su takođe često imale zadatak da brinu za unuke i to ih je držalo zaokupljenim, davalo im osećaj da su neophodni. Ali u današnjim potrošačkim društvima stari ljudi su često ignorisani ili mlađi čak izbegavaju kontakt sa njima, ne želeći da se podsećaju šta i njih čeka ili ih smatraju ekonomskim teretom. Buda je govorio da ljudi ispunjeni ljubavlju i zahvalnošću, ovako razmišljaju u vezi sa svojim roditeljima: „Pošto su oni nekad brinuli o meni, odužiću im se tako što ću sada ja brinuti o njima" (bhato nesam bharissami, D.III,189).