DANI BEZ LOVA

Dok su rani budisti smatrali da je bilo kakvo ubijanje pogrešno, oni su isto tako priznavali da se mnogi ljudi ne slažu u tome sa njima, da neki ljudi možda žele da ubiju kokošku kako bi napravili supu, a da drugi uživaju u lovu. Ne želeći da nameću svoje vrednosti drugima, a u isto vreme se nadajući da će stvoriti humanije društvo, oni su u Indiji razvili običaj koji se naziva dani neubijanja (māghāta, Vin.I,217), kada ni kriminalci nisu bili pogubljivani, niti su životinje klane, a nije bio ni lov dopušten. Takvi dani obično su najavljivani uz udaranje u doboš (Ja.IV,115). Godine 243. pre n.e. kralj Aśoka izdao je edikt kojim je zabranio ubijanje, kastriranje ili žigosanje životinja u određeni dan svakog meseca. Taj običaj dana neubijanja održao se se do vremena muslimanskih osvajanja. Tako je u svojoj knjizi Tuzuk-i-Jahangiri car Đahangir (vladao od 1605. do 1627) zapisao: "Naredio sam d aod 18. u mesecu rabiu-l-awal, koji je moj praznik, određen broj dana, koji je ravan broju mojih godina, ljudi ne smeju klati životinje radi hrane".