DOBROČINSTVO

Dobročinstvo (puṭṭa) je kvalitet moralne ispravnosti i ponekad se naziva i korisno (kusala), vrlina (sīla), blagotvorno (hita) ili dobro (sādhu). U tradicionalnim theravada zemljama, naročito u Tajlandu, značenje dobrog dela je u velikoj meri iskrivljeno. Tako danas, umesto da se dobro delo shvata kao poseban način ponašanja, ono se smatra skoro predmetom ili čak svojinom koju je moguće "proizvoditi", "akumulirati" za kasnije korišćenje i čak "prenositi" na druge. Ovakvo shvatanje je loše uticalo i na praktikovanje Dhamme u Tajlandu. Prečesto ljudi ne čine dobro iz poštovanja prema Budinom učenju, jednostavno radi zadovoljstva što radimo nešto dobro, zato što tako treba da se ponašamo, već zato da bi "dobili" zasluge. Na primer, velikodušnost (dāna) je degradirana od čina davanja u sredstvo dobijanja. Što je još gore, ljudi veruju da mogu da "proizvode zasluge" putem različitih rituala - lepljenjem zlatnih listića na statue, davanjem novca monasima, obilaženjem oko stūpa, itd. -- umesto da grade integritet i razvijaju vrlinu u svakodnevnom životu. I sve to uprkos Budinom upozorenju: "Nemojte misliti da spoljašnje delo donosi čistotu. Znalci kažu da se čistota ne može steći tragajući za  njom u spoljašnjim stvarima" (S.I,169). Prema Padhāna sutti, Māra, Đavo, pokušao je da odgovoru Budi od duhovne prakse tako što mu je predlagao da umesto toga "gomila zasluge" (ćīyate puṭṭaṃ), a to je upravo ono što mnogi monasi danas savetuju nezaređenima da rade. Buda je ovakav predlog odlučno odbio rečima: "Meni ne trebaju nikakve zasluge" (Sn.428-31).

Nerazumevanje i kvarenje lagano nagrizaju svaku ljudsku instituciju i na ovom primeru vidimo da se budizam ne razlikuje od drugih religija. Videti Prenošenje zasluga.