MERENJE

Merenje (māṇa ili tulanā) jeste čin određivanja veličine, dužine ili količine nečega. Tipiṭaka pominje mnogobrojne jedinice mere. Najmanja od njih i za težinu i za dužinu bila je ratharenu, a ravna je najmanjem zrncetu prašine koju kočija podigne idući putem. Najčešće jedinice mere za dužinu bile su:

Još jedan sisten za merenje dužine bio je:

Uobičajena mera za zapreminu bila je nālī, količina koja je stajala u jedan segment bambusa (Ja.IV,67; Vin.I,249). Druga česta mera bila je doṇa. Prvobitno, doṇa je bila drvena posuda standardne veličine za merenje sirovog pirinča. Kasnije je takođe postala mera za zapreminu uopšte. U jednoj doni bilo je 4 alhake ili 200 pala (A.II,55). Pun obrok pirinča i karija bio je otprilike veličine jedne done (S.I,81). Posle Budine kremacije, njegov prah držan je i kasnije deljen iz jedne done. Kosti prosečnog odraslog muškarca posle kremacije teške su između 1 i 1,8 kilograma, što je, kao u slučaju Budinih ostataka, moguće lako smestiti u jednu donu. Druge jedinice za merenje bile su aććhara, ćatubhāga, ammaṇa, kukku, paṭṭha i vidatthi (Ja.III,318; VI,339; V,297; 385).

Buda je rekao da mi ne treba samo da ispoljavamo ljubav (metta) prema drugima, već to treba da bude naročita vrsta ljubavi; ljubav koja je nemerljiva (appamāṇa). Neka ljubav je uprljana ljubomorom, požudom ili željom za kontrolom. Neko se uzdržava sve dok ljubav nije uzvraćena. nekada se ljubav daje rado i radosno jednima, ali se skriva od drugih. Sve ove ljubavi mogu biti merene, jer su u izvesnoj meri ograničene.