POSLEDNJI MISAO-TRENUTAK

Dok je Buda razumeo um kao "tok" ili "struju" mentalnih događaja (viṭṭāṇa sota), kasnija abhidhamma mislioci su spekulisali da je on zapravo niska pojedinačnih misaonih trenutaka (cittavīthi), koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, ova se teorija razvila u pravcu uverenja da poslednji misao-trenutak (cuti citta) koji neka osoba ima pred smrt, određuje njezin naredni život. Ova ideja, sada aktuelna u theravādi, čini se kao jedan dodatak Budinom učenju koji nema uporište i u nesaglasnosti je sa njegovom idejom kamme i efikasnosti morala.

Teorija važnosti poslednjeg misao-trenutka ne pominje se ni u jednom od Budinih govora, a čak ni u kasnijoj Abhidhamma piṭaki. Tipiṭaka beleži mnoge slučajeve kada se Buda našao kraj umirućeg ili teško bolesnog da ga uteši i očekivalo bi se da je to pravi trenutak da je pomene, a ipak nikada nije. Niti ju je pomenuo bilo gde drugde. Ova teorija prvi put se pojavljuje u svom nerazvijenom obliku u Milindapaṭhi (oko I veka), gde se kaže: "Ako neko radi lošu štetnu stvar tokom hiljadu godina, ali je u trenutku smrti pažnju sabrao na Budu makar i na trenutak, on će se ponovo roditi među bogovima" (Mil.80). Do vremena kada je Visuddhimagga nastala, ova apokrifna ideja bila je razrađena do detalja i počela je da se smatra ortodoksnom (Vis.458-60). Sem što je Buda nije podučavao, postoji i nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da je poslednji misao-trenutak odlučujući faktor u određivanju nečijeg narednog života.

Ako je osoba živela relativno moralnim životom, ali je u strepnji i zbunjenosti koje su prethodile njezinoj smrti imala i nekoliko negativnih misli, ona bi se, prema ovoj teoriji, preporodila na lošem mestu. Slično tome, neko je mogao živeti nemoralno i razvratno, ali je umro lako i u miru, takav bi se preporodio na dobrom mestu. Ovo negira čitavu ideju kamme, učenja da ukupni zbir naših voljnih misli, reči i postupaka uslovljava našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u narednom. Sem toga, veoma je teško razumeti kako samo jedan ili dva misao-trenutka, svaki tek milisekundu dug (khaṇa), može poništiti možda niz godina dobrih ili loših misli, reči i postupaka. Ova teorija takođe ne uzima u obzir uzročnost. Ako je sve uslovljeno, a Buda je učio da jeste, onda poslednji misao-trenutak mora biti uslovljenim onim pre njega, koji je opet takođe uslovljen onim pre njega itd. Ovo znači da ono što mislimo, govorimo i radimo upravo sada uticati na to šta će biti u našem umu u trenutku smrti. Otuda, naglašavanje poslednjeg misao-trenutka jeste davanje preteranog značaja posledici, a zanemarivati uzrok, tj. kako neko živi ovde i sada. Teorija o poslednjem misao-trenutku isto tako se ne uklapa najbolje sa drugim stvarima o kojima je Buda učio. Na primer, rekao je (A.II,80) da pokušavati da potpuno razaberemo tanane i isprepletene puteve delovanja kamme (kamma vipāka) može samo da nas odvede u ludilo (ummāda). A ipak Visuddhimagga opisuje neverovatno detaljno šta se navodno događa u umu neposredno pred smrt, zatim prošlu kammu koja na to utiče i kammičke konsekvence koje će ona imati u narednom životu. Budin komentar da razmišljanje o zamršenosti kamme može izazvati ludilo treba isto tako da u nama probudi oprez prema teoretiziranju u Visuddhimaggi.

Opisi uma izloženi u Abhidhamma piṭaki i njezinim komentarima ponekad pomažu i svakako su vrlo sofisticirani imajući u vidu vreme u kojem su pisani. Međutim, oni su isto tako spekulativni, ponekad suviše mehanički i pojednostavljeni, a u nekim slučajevima potpuno pogrešni. Pošto je stvar takva, važno je napraviti razliku između Budinog učenja i ideja koje su se iz tog učenja razvile u vekovima posle njegove smrti. Videti Nezamislivo.