|
 Sreća
(sukha) jeste osećaj lakoće, blagostanja i zadovoljstva, a može se kretati u rasponu od blagog do veoma intenzivnog, a može biti i trenutno ili trajno. Buda je pravio razliku između ovozemaljske sreće, koja zavisi od čula, i duhovne sreće, koja nastaje kada razvijamo u sebi vrlinu i postepeno oslobađamo svoj um. Neki oblici ovozemaljske sreće za koje je Buda govorio da su legitimni i vredni jesu sreća posedovanja, imetka i lišenosti dugovanja (A.II,68). Osećaj postignuća kada se ističemo u svojoj profesiji i zahvaljujući tome imamo ugodan život može nas veoma usrećiti
(D.I,51). Na višem nivou, neke od stvari koje podstiču nastanak duhovne sreće su praktikovanje pravila morala (D.I,69), pravičnost (A.I,294), smirivanje čula (D.I,69), sećanje na i radost zbog svoji dobrih dela (Dhp.16), kroćenje uma (Dhp.35),
biti u stanju da volimo uprkos tome što smo okruženi onima koji mrze (Dhp.197) i biti spokojan (Dhp.202). Najviša i najrafiniranija sreća dolazi od postizanja prosvetljenja (Dhp.203).
U vezi sa ova dva nivoa sreće, Buda je savetovao: "Ako odričući se manje sreće uviđa veću sreću,
mudar čovek napušta manju sreću i okreće se većoj"
(Dhp.290). Sreća igra važnu ulogu u meditaciji po tome što doprinosi razvoju stabilne, neusiljene koncentracije. Buda je rekao: "Um koji je srećan postaje skoncentrisan" (sukhino cittaṃ samādhiyati, D.I,73). |
Search BuddhismAtoZ.com
|
