GUSKA

Guska (haṃsa) je polu-vodena ptica slična velikoj patki, sa plovnim kožicama na nogama i dugim vratom. U severnoj Indiji moguće je pronaći nekoliko vrsta divlje guske. Sanskritski i pāḷi naziv haṃsa se često netačno prevodi kao "labud", ali labudovi nisu poreklom iz Indije i bili su nepoznati starim Indijcima. Guska koja se tako često pominje u Tipiṭaki i u kasnijoj budističkoj književnosti jeste Anser indicus, guska sa prugastom glavom. Otprilike iste veličine kao i domaća guska, ova divna ptica ima sivo, belo i žuto perje, a na glavi su joj dve karakteristične crne štrafte. Njezino oglašavanje sa blagim, melodičnim "aang aang aang" po opštoj oceni je jedno od najzanosnijih u čitavom životinjskom svetu. Budu su ponekad upoređivali sa ovom guskom, a karakteristike i navike ove ptice su često korišćene kao metafora za određene duhovne kvalitete.

Buda je rekao da su domaćini nalik paunovima, po tome što su divnih boja, ali nespretni letači, dok su monasi i monahinje poput gusaka, jednolične boje, ali u stanju da se vinu u nebesa (Sn.221). Vaṅgīsa se ovako obratio Budi: "O voljeni, podigni hitro svoj glas, kao što divlja guska ispruži svoj vrat i pusti bogati i milozvučni krik" (Sn.350). Guske sa prugama na glavi se često vide tokom zime, kako se hrane po močvarama i poljima sve do sredine marta, a potom odlete da se gnezde na Tibetu. Za Budu je ova migracija bila slična oslobođenju. Tako je rekao: "Pažljivi marljivo vežbaju, u vezivanju radost ne nalaze, boravište svoje napuštaju, k'o divlje guske kad sa jezera polete" (Dhp. 91). "Sunčevom stazom divlje guske lete, a vazduhom čarobnjaci, ali mudri, savladavši Maru, iz ovog sveta u nibbanu odlaze" (Dhp.175). Piṅgiya je povratak gusaka u severnu Indiju u oktobru iskoristio kao metaforu za dolazak nečeg prekrasnog. "Baš kao što ptica možda napusti maleni gaj i ode u šumu plodova punu, isto tako i ostavi za sobom uskogrude učitelje i dođoh kod Probuđenoga, poput guske što sleti na veliko jezero" (Sn.1134).

Jedna od najlepših legendi u čitavoj budističkoj tradiciji potiče iz XII poglavlja apokrifne Abhiniṣkramaṇa Sūtra i upravo u njoj svoju ulogu igra i jedna divlja guska. Jednom dok je šetao kroz dvorski vrt, princ Siddhattha ugleda jednu gusku kako pade na zemlju sa krilom probodenim strelom. Blago je smestio pticu u krilo, izvukao onu strelu i ranu premazao medom i uljem. Malo zatim, Devadatta posla poruku u dvorac da je on ustrelio pticu i tražeći da njemu pripadne. Siddhattha mu odgovori: "Da je ptica mrtva, ja bih ti je vratio odmah, ali pošto je živa, ti nemaš pravo na nju". Onda Devadatta posla drugu poruku da je zahvaljujući njegovoj veštini ptica pala na zemlju i da zbog toga pripada njemu. Ponovo je Siddhattha odbio da svom rođaku da pticu, te zatraži da se sazove veće mudraca i reši spor. Tako i bi učinjeno i pošto su neko vreme raspravljali, najstariji među mudracima iznese svoje mišljenje: "Živo biće pripada onome ko podržava i štiti život, a ne onome ko pokušava da uništi život". Ostali se saglasiše sa ovim, te princu Siddhatthi bi dopušteno da zadrži gusku.

Iako se ne nalazi u Tipiṭaki, priča o princu Siddhatthi i guski je možda i zasnovana na stvarnom događaju. Bilo kako bilo, ona na lep način odslikava pozitivan odnos i poštovanje koje budizam ima prema životu.