BLAGOST

Biti blag (soraćća) znači govoriti i postupati na brižan, prijatan i ljubazan način, koji ne čini nikakvu štetu drugome. Pāḷi reč dolazi od sorata, što znači i tiho ili meko. U kanonu se često pominje koliko ja vrednost blagosti. "Oni koji vole plemenitu Dhammu, čije su reči, misli i dela čisti, uvek mirni, blagi, sabrani i svesni, oni ovim svetom idu na pravi način" (Ja.III,442). Buda je obično blagost povezivao sa nežnošću (maddava) i strpljenjem (khanti), jer je sasvim jasno da ovo troje potpomažu jedno drugo. Blagost daje naročitu dimenziju našoj praksi ispravnog govora i ispravnog postupanja. Ponekad je neophodno kritikovati ili ispraviti nekoga, i mada to možemo uraditi sa najboljom namerom, time možemo povrediti drugu stranu. Ako takve reči izgovorimo na blag način, lagano i mirno, ta povreda može biti manja, a naše reči imaju veću šansu da budu prihvaćene. Moguće je postupati sa dobrom namerom, a ipak učiniti to na grub, nepažljiv ili brz način. No, ako umesto toga delujemo sa blagošću samo će doprineti da taj postupak bude još korisniji i bolje shvaćen. Blagost može postati deo našeg ponašanja na dva načina: (1) razmišljanje o Budinoj blagosti deluje na nas kao opomena i kao inspiracija da i sami budemo blaži. (2) Govoriti i postupati sa dobrim namerama, ali raditi to i sa svesnošću, pomoći će nam da uvidimo gde je to što radimo moguće još poboljšati uz pomoć blagosti.

Na nesreću, na blagost se nekada gleda sa visine, zato što se povezuje sa slabošću, strahom i pomanjkanjem hrabrosti, što naravno nekada i može biti slučaj. Ali ako je neko blag zato što je sam odlučio da takav bude, zato što u tome vidi vrednost i lepotu, onda to ne mora biti tačno. Blaga osoba može biti snažnija, iako se naizgled čini slabom (Th.501). Buda je rekao da je osoba koja je blaga, nežna i strpljiva, a ipak odlučna (ađđava) i stvari obavlja bez oklevanja (java), vredna najvišeg poštovanja (AN V.203).