VRTOVI

Vrt (ārāma ili uyyāna) jeste zemljište na kojem se uzgajaju biljke. Hortikultura je bila veoma razvijena u staroj Indiji i sekularni spisi kao što je Kāma sūtra i Vṛkṣāyuveda daju detaljan uputstva kako oblikovati vrt, koje cvetove odabrati, kojim ih redom saditi i kako ih održavati. Kāma sūtra kaže o pažljivoj ženi: "trebalo bi pažljivo da pripremi teren i posadi aromatično bilje, povrće, grmove šećerne trske i slično. Trebalo bi da u redovima zasadi i crvenolisnu šljivu (mirobalan), jasmin i drugo cvetno drveće, kao i šiblje. U sredini vrta treba napraviti izvor, jezerce ili bazen. Prosijake, budističke i đainske monahe treba držati podalje." Dve vrste vrtova koje se najčešće pominju u Tipiṭaki su; (1) voćnjaci (phalārāma), obično mangoa, smešteni na obodima sela, i (2) vrtovi za uživanje (pupphārāma) kakve su posedovali vladari ili bogataši, smešteni izvan gradova, a koristili su ih praznicima ili vikendom za druženje, veselja i proslave (Vin.III,49). Sem cvetnog šiblja, drveća i vinove loze, najvažniji elementi ovih vrtova za uživanje bili su paviljon (maṇḍapa), jezerce sa lotosima (pokkharaṇī), kamena klupa (silāpatta) i ljuljaška (dolā) okačena o granu velikog drveta. U blizini je možda bilo mesto gde su se hranile veverice i pauni, a ribe u jezercima su možda bile istrenirane da izađu na površinu radi hranjenja na zvuk bubnja (Ja.II,227). Većina ovih vrtova bila je okružena zidom i održavali su ih posebni vrtlari (ārāmapāla).

Najraniji budistički manastiri izrasli su iz ovakvih vrtova koji su bili poklanjani Budi. Najslavniji od njih bio je Bambusov gaj i Đīvakov Mangov gaj u Rāđagahi, kao i gaj princa Đete u Sāvatthiju. Prvi je opisan kao "ni suviše blizu, ni suviše daleko  (od grada), pogodan za dolaženje i odlaženje, pristupačan ljudima u svako doba, ne prenatrpan danju i ne suviše bučan noću, miran, osamljen, pogodan za sedenje a da nas niko ne uznemirava i podsticajan za duhovnu praksu" (Vin.I,39). Sem činjenice da vrtovi nude određeni stepen samoće i tišine, šta je to što ih čini toliko "podsticajnim za duhovnu praksu" (paṭisallānasāruppa)? Stari budisti razumeli su da naše neposredno okruženje može da utiče na naš um. Na primer, "boravište okruženo vrtom, gajem i jezerima, prijatni krajolik, panorama sa selima, gradovima i lepom okolinom, kao i udaljeni planinski vrhovi u plavičastoj izmaglici" mogu umiriti nemir i brigu (Vis.110). Slično šumama, vrtovi čini se imaju prirodnu sposobnost da stišavaja um. Istraživanje je pokazalo da slično tome i boja može uticati na nečije mentalno stanje. Plava i zelena imaju naročito umirujući efekat, a naravno zelena je dominantna boja u vrtu. U procesu fotosinteze biljke razmenjuju ugljen-dioksid za kiseonik. Tako šiblje i drveće čine ambijent bogat kiseonikom, mnogo više nego urbani delovi ili zatvoreni prostori kao što su kuće, u kojima nema biljaka. Unošenje više kiseonika pomaže umu da ostane buda i oštar. Iako iskusan meditant može meditirati bilo gde, nema sumnje da su neke sredine pogodnije za meditaciju od drugih. Vrtovi su jedna od njih i to može biti razlog zašto su ih prvi budisti voleli kao mesta za svoje manastire.

Neki od japanskih veličanstvenih vrtova nalaze se u manastirima. Među njima, najpoznatiji je Ryoan-ji u Kjotou. Norbalinga u Lhasi, na Tibetu, i sada u ruševinama Kaluḍiya Pokuṇa u Mihintaleu, na Šri Lanki, su druga dva divna vrta namenjena boljoj meditaciji. Manastir koji je osnovao veliki reformator tajlandskog budizma Buddhadasa smešten je u šumovitom predelu nazvanom Suan mokkh, Vrt oslobođenja.