GANG

Gang (Gaṅgā) je najduža reka u Indiji i ona teče kroz Srednju zemlju, onaj deo Indije u kojem je Buda živeo. Nekada su je nazivali i Bhāgīrathī (J.V,255). Veličina i lepota, kao i njezina sposobnost da hrani useve, ali i da zbriše čitavo selo tokom poplava, uticali su da se na nju gleda sa mešavinom divljenja i straha. Jedan lik u Đatākama kaže: "Divim se Gangu, čije vode teku i bujaju" (J.V,93). Hinduisti su verovali, a i danas veruju, da njezina voda ima moć da spere posledice svakog lošeg dela koje su učinili, što je Buda kritikovao (M.I,39). Mlečni put je nazivan nebeskim Gangom (Ākāsagaṅgā, Ja.II,65). Kako bi se moglo i očekivati, komentari daju potpuno fantastičan opis izvora ove reke i njenih prvih kilometara, govoreći da polazi od jezera Anotatta, diže se u vazduh i potom prolazi kroz nekoliko tunela u stenama pre nego što stigne do Indije. Tipiṭaka ne govori ništa o izvoru Ganga, sem da je negde u Himalajima. Đatāke često kažu da kada je Bodhisattva bio asketa, u prethodnim životima, odlazio je u Himalaje i pravio sebi boravište kraj jedne okuke koj uje pravio Gang (na prim. Ja.II,145; II,258) Gornji tok Ganga zvao se Uddhagaṅgā (Ja.II,283), reka Yamuna se u njega uliva kod Payāga (današnji Allahabad, Ja.II,151), da bi potom reka nastavila svoj put ka moru (A.IV,199).

Buda je često koristio Gang kao poređenje ili metaforu za svoje učenje (na prim. M.I,225; S.II,140; S.IV,298). Kada je želeo da dočara nezamislivu količinu nečega, rekao bi da ga ima koliko i zrna peska u Gangu (S.IV,376), što je poređenje vrlo često korišćeno u mahāyāna literaturi. Kad je želo da naglasi delotvornost svoga učenja za dostizanje nirvāṇe, koristio je neizbežno, nezaustavljivo kretanje Ganga na istok, kako bi ilustrovao tu ideju. Tako je rekao: "Baš kao što Gang teče, klizi, naginje ka istoku, isto tako onaj ko neguje i baštini plemeniti osmostruki put, klizi ka nirvāṇi" (S.V,40).

Kada je Buda napustio Pāṭaliputtu (danas Patna) tokom svog poslednjeg putovanja, morao je da pređe Gang, kako bi stigao u Vesāli. Danas je reka na tom mestu široka skoro kilometar, verovatno isto onoliko koliko je bila i u stara vremena. Ljudi iz grada koji su došli da ga isprate, počeše da idu obalom gore-dole, tražeći neku skelu  ili čamac koji će ga prevesti. Neki čak krenuše da seku i uvezuju trsku kako bi napravili splav. A onda, prema Mahāparinibbāna sutta, "hitro kao kad bi snažan čovek ispružio ruku ili je savio, Buda i njegovi monasi nestadoše sa jedne obale Ganga i pojaviše se na drugoj" (D.II,89). Oni koji veruju u suštinsku identičnost budizma i hrišćanstva često citiraju ovaj događaj kao paralelu priči o Isusu kako ide po vodi (Mark 6,45-52). Poređenje je, međutim, malo sumnjivo. Ko god da je napisao priču o Isusovom hodanju po vodi verovao je da je ona doslovno tačna i predstavio ju je kao dokaz Isusove božanske prirode. Mnogi hrišćani i dan-danas prihvataju je kao takvu. U priči o Budinom prelaženju Ganga on ne hoda po površini reke, već nestaje na jednom mestu i pojavljuje se na drugom. Ali što je još važnije, budistička priča nije namenjena tome da je uzmemo doslovno, iako je neki ljudi možda tako doživljavaju. Ona je primer didaktičkog ulepšavanja -- priča treba da zadrži pažnju i onda doprinese važnoj poenti -- što je književno sredstvo često korišćeno u pāḷi Tipiṭaki i indijskoj književnosti uopšte. A poenta koja se pravi ovom pričom jeste da bez obzira koliko se teško može činiti dostizanje prosvetljenja, činjenica da su ga drugi dostigli treba da nam bude dovoljno ohrabrenje i ulije odlučnost da ga i sami dostignemo. Ovo potvrđuje kraj ove priče. Buda se osvrće i gleda preko reke, vidi ljude kako još uvek trče tamo-amo obalom i kaže: "Kada oni hoće da pređu okean, jezero ili reku, ljudi načine most ili splav. Ali mudraci su več na drugoj obali" (D.II,89). Videti Čuda.