INVALIDITET, FIZIČKI I MENTALNI

Biti invalid jeste stanje umanjene fizičke ili psihičke sposobnosti. Neki loše informisani budisti veruju da biti invalid znači da smo nešto loše učinili u prošlom životu.  Ovakvo verovanje je dobar primer onoga što se može nazvati kammičkom naivnošću. Pozitivna ili negativna kamma manifestuje se kroz pozitivne ili negativne osećaje. A u praksi, invalidna osoba može biti isto toliko srećna kao i potpuno zdrava osoba, ponekad i više od nje. Takođe je primećeno da su osobe sa Daunovim sindromom često blage, pune ljubavi i dobronamerne, što je u oštroj suprotnosti u odnosu na neke "normalne" osobe. Možemo videti invalidnu osobi i pomisliti: "Ja ne bih voleo da budem kao on", ali naša osećanja ne znače da se i ta druga osoba tako oseća. Sasvim je moguće da ona prihvata situaciju u kojoj je i oseća se srećnom, zadovoljnom i ispunjenom. Imajući to u vidu, zaista je neosnovana generalizacija da imati fizički ili mentalni invaliditet znači da smo učinili nešto negativno u prošlosti. Nauka je pokazala da je većina sličajeva invaliditeta uzrokovana genetskom greškom i tako, gledano iz budističke perspektive, imaju svoj uzrok u biološkim i fizičkim zakonima (bīđa niyāma and utu niyāma), a ne u kammi.

Neki od Budinih učenika bili su fizički invalidi -- Khuđđuttarā je bio grbavac, a Bhaddiya patuljak. Prvoga je Buda hvalio zbog velikog znanja (AN I.260), a drugog zbog divnog glasa (AN I.194). Khuđđuttarā je dostigao prvi stupanj probuđenja, dok je Bhaddiya postao potpuno prosvetljen (SN XXI.6). Dakle, jasno je da biti fizički invalid ne predstavlja nikakvu barijeru za duhovno usavršavanje. Buda je takođe uveo pravilo da je monasima i monahinjama zabranjeno da imitiraju neki fizički invaliditet. (yathāvađđena kīḷanti, Vin. III,179).