ISHRANA, BUDINA

Budina ljudska priroda ponekad biva zaklonjena velom legende i mita. To je neobično, s obzirom da Tipiṭaka sadrži toliko mnogo informacija o njemu, zapravo više nego o bilo kojem drugom velikom religijskom učitelju iz prošlih vremena. Ona nam daje detaljan i prihvatljiv opis njegovog fizičkog izgleda, načina podučavanja, utiska koji je ostavljao na druge i njegovih navika i svakodnevice. Čak nam govori i o hrani koju je jeo.

Na drugoj strani, malo je podataka o Budinom životu pre odlaska od kuće kako bi postao lutajući asketa. Ali kao mladić iz više klase sigurno se dobro hranio do tog trenutka. Pošto je učio kod različitih učitelja, krenuo je putem krajnje askeze. Kao deo takve prakse, jeo je otpatke i bačenu hranu, uključujući i penu od prokuvanog pirinča (ācāma), ostatke sezamovog semena pošto je iz njega isceđeno ulje (piṭṭāka), travu i čak kravlji izmet. U jednom trenutku, stigavši do krajnjih granica ovakvog ekstrema, jeo je čak i sopstveni izmet i pio mokraću. Međutim, ponekad je jeo i korisniju hranu kao što je posebna vrsta pirinča po imenu daddula i divlji pirinač koji botaničari poznaju kao Oryza rufipogon (MN 12).

Pošto je uvideo beskorisnost ovakvog samomučenja, Buda se odlučio za drugačiji pristup. Ali je prvo morao da povrati snagu i to je učio, kako sam kaže, jedući kuvani pirinač (odana) i kummāsu (MN 36). I tada, kao i danas, pirinač je kuvan u vodi sa malo soli. Kummāsa je pripremana kuvanjem različitih žitarica i mahunarki, a najčešće od lavljeg pasulja ili crnog graška, sve dok se masa potpuno ne zgusne da bi od nje mogle da se prave ćufte. Iako je kummāsa smatrana hranom za puk, zapravo je bila vrlo hranljiva i izdašna. Tako saznajemo da su, neposredno posle prosvetljenja, dva trgovca koja su tuda prolazila ponudila Budi kašu od ječma (mantha) i medenjake (madhupiṇḍaka, Vin. I,4), tj. med u saću u obliku kuglica. I ovo je bio vrlo izdašan i hranljiv obrok. Počev od tada, pa do kraja života, Buda je jeo šta god mu je bilo dato, bilo da se radilo o hrani koja je raznovrsna i skupa ili jednolična i jednostavna.

Hrana koju je obično jeo bila je pirinčana kaša (yāgu), verovatno pripremljena na način na koji se to čini i danas, tako što se pirinač kuva u vodi dok se ne zgusne, pa se dodaje so i češnjevi belog luka i nekoliko papričica. Buda je govorio da takva kaša ima pet prednosti -- otklanja glad, gasi žeđ, reguliše gasove u telu, čisti creva i pomaže da se svare ostaci druge hrane (AN V.206). U drugim prilikama jeo je mnogo raznovrsnije obroke -- očišćeni pirinač (vigatakāḷaka) sa raznim sosovima (sūpa) i karijima (vyaṭjana, MN 77). Saznajemo da mu je jednom drugom prilikom poslužena svinjetina (sūkaramaṃsa) sa jujubom, tj. voće Zizyphus jujube (AN V.44). Budi je takođe jednom poslužen obrok od pirinčane kaše kuvane sa jujubom i sezamovim uljem, u koju su bili ubačeni paprika, beli luk i lāmađđaka (Vv. 43,6). Vinaya pominje da je ponekad jeo i voće kao što su ružine jabuke, mango i više vrsta šljiva (Vin. I,30). Ove dve poslednje voćke su kiselog ukusa, ali bogate vitaminima A i C, kao i gvožđem. Budin poslednji obrok bilo je jelo po imenu sūkara maddava, ali nažalost danas ne znamo od čega se sastojalo (DN 16).

Buda je jednom rekao da "telo nastaje zahvaljujući hrani i zavisi od hrane" (AN IV.159). To važi kako za prosvetljene ljude poput njega, tako i za sve druge.