ODEĆA

Odeća (dussa ili vattha) jeste komad tkanine iskrojen tako da se uklapa u oblik tela i nosi se kako bi ga zaštitilo od vremenskih promena i radi pristojnosti. U staroj Indiji platno je izrađivano od pamuka (kappāsa), vune (uṇṇa), svile (koseyya) ili različitih biljnih vlakana. Najskuplja tkanina brokat iz Kāsija i laneno platno iz Kadumbare (A.I,248; Ja.VI,500). Buda je pominjao kako su, u vreme dok je bio princ, njegov turban (veṭhana), prsluk (kaṭcuka), donji veš (nivāsana) i ogrtač (uttarāsaṅga) bili napravljeni isključivo od brokata iz Kāsija (A.I,145). Muškarci i žene nosili su tkaninu u obliku suknje, vezanu oko struka i dug komad tkanine na različite načine obmotanu oko gornjeg dela tela i ponekad prsluk. Muškarci su nosili turbane, a žene veo preko glave. Dugmad nisu postojala. A ni džepovi

Buda je nosio žuti ili smeđi ogrtač i propisao je da njegovi sledbenici čine to isto. Nema dokaza da je ikada tražio od svojim nezaređenih sledbenika da nose neku naročitu vrstu odeće, ali oni se često pominju kao "laički sledbenici odeveni u belo" (adātavasana, A.III,10; M.I,340). Dakle, izgleda da su još od Budinog vremena laici preferirali odeću načinjenu od obične, nebojene tkanine. Taka odeća je verovatno simbolizovala čistotu i jednostavnost, a isticala je jednakost između budista time što je umanjivala razlike između bogatih i siromašnih. Na Šri Lanki vrlo predani ljudi još uvek rado nose belo, ako i oni koji se privremeno pridržavaju osam ili deset pravila morala. Međutim, najvažnija stvar nije koju vrstu odeće neko nosi, niti koje je boje, već kvalitet srca. Buda je rekao: " Iako je raskošno odeven, onaj ko živi smireno, krotko, obuzdano, usmeren svetim životom, ko je odbacio batinu u ophođenju sa svim bićima - taj je sveštenik, taj je isposnik, taj je monah" (Dhp.142).