NAPLAĆIVANJE DHAMME

Buda je delio Dhammu besplatno svima. Često je pri tome nailazio na poteškoće i neugodnosti, ponekad je čak rizikovao i svoj život kako bi druge poučio Dhammi (Ud.78). Monah Puṇṇa bio je spreman da podučava Dhammu u kraju u kojem su ljudi bili poznati po nasilju i gde je imao velike šanse da bude prebijen ili još gore (M.III,269). Danas, neki Zapadnjaci odlaze u tradicionalne budističke zemlje da nauče Dhammu ili meditaciju, vraćaju se u svoju domovinu i potom naplaćuju istu onu poduku koju su dobili besplatno. Slično tome, monasi iz Azije uzimaju novac za Dhammu, a neki tibetanski učitelji se u tome ističu. Na taj način oni dragocenu Dhammu pretvaraju u robu, iako je Buda jasno rekao: "Od Dhamme ne treba praviti posao" (Ud.66). Kada je jednom drugom prilikom rekao: "Dar Dhamme nadmašuje sve druge darove" (Dhp.354), time je jasno naznačio da bi Dhamma trebalo da bude dar, a ne nešto što se prodaje. U Budino vreme ljudi su znali da učitelji drugih religija traže nadoknadu, "davanje učitelju" (ācariyadhana), ali i da oni koji podučavaju Dhammu ne očekuju od svojih učenika ništa više do poštovanje i marljivost (A.V,347). Nema ničeg lošeg u naplaćivanju za hranu, smeštaj itd. recimo tokom kursa meditacije. Niti je za učitelja neprikladno da prihvati poklon. Ali da određuje cenu, čak i ako se to naziva "sponzorstvom", ili da objavi da se očekuje da "poklon" iznosi toliko i toliko, ide potpuno suprotno od osnovne etike i ideala budizma. Oni koji podučavaju Dhammu treba da na to što čine gledaju kao na vrlo retku i dragocenu privilegiju i kao na čin ljubavi, a ne kao na sredstvo za izdržavanje.