|
 Zvona (gandi) i gongovi (kamsa) jesu metalni objekti i udarac u njih proizvodi buku. Dok je zvono iznutra šuplje, gong je ravna ploča. Govoreći o strpljenju i neuzvraćanju na napade, Buda je od nas tražio da budemo poput naprslog gonga (kamsa upahato) koje ne proizvodi zvuk kad ga udarimo (Dhp.134). Posle Budine smrti, manastiri u Indiji i drugde širom budističkog sveta koristili su zvona ili bubnjeve (bheri) da označe početak različiti monaških aktivnosti. Pali komentari pominju das u neki manastiri na Šri Lanki imali nekakve mehaničke sprave (yamayanta) koje bi zazvonile u određeno vreme. Spisi po imenu Ghantastotra (2–3. vek), koji se pripisuje Asvaghosi, jeste himna manastirskom zvonu “koje doziva monahe na meditaciju kao što majka doziva svoju decu”. Kineski, korejski i japanski manastiri često imaju drvena zvona, čijim se udaranjem daje ritam tokom recitovanja. Ta zvona imaju na sebi izrezbarena dva stvorenja u obliku ribe ili zmaja i zovu se “drvena riba” (kineski muyu). Najveće zvono na svetu koje je i danas u upotrebi jeste Mingun zvono izliveno u Burmi 1808. Godine, teško 90 tona.
 Još jedno ogromno “budističko” zvono visi u Da Tzong hramu u Pekingu. Zovu ga Veliko Yongle zvono i napravljeno je početkom XV veka, a teži 46 tona. Po spoljašnjoj strain mu je izgravirana sutra (mislim da je Saddharmpundarika sutra) sa ukupno 230.000 znakova. Kada sam bio u Pekingu 1984. godine vozao sam se biciklom po gradu (sasvim moguće, jer nije bilo toliko vozila) pokušavajući da pronađem ovaj hram. Nekoga sam u hotelu zamolio da mi na kineskom napiše ime hrama na parčetu papira, tako da ga lakše pronađem. I kao što biva, zaista sam ima problem da nađem hram, ali sam imao još veći problem da nađem bilo koga ko bi me mogao uputiti. Svako kome bih prišao bi ili okrenuo glavu na drugu stranu ili bi počeo da mi maše ispred nosa, što je uobičajeni kineski način da nekom kažete “Ne!” ili “Gubi se!” Nisu hteli ni da pogledaju moje parče papira – toliko su se u to vreme Kinezi plašili svakog kontakta sa onima koje je njihova vlada nazivala “stranim prijateljima”. Posle pola dana pedalanja po gradu i bezbroj odbijanja i ignorisanja, odustao sam i krenuo natrag ka hotelu. Posle deset minuta obreo sam se pravo ispred hrama. Ali moja radost je bila kratkog veka. Dok sam prilazio glavnoj kapiji, video sam čuvara kako sedi – i znao sam, tačno sam znao. Svako ko je u Kini bio na bilo kojem mestu gde se donosi nekakva odluka ponašao se sasvim službeno i osorno, a pošto su poslednji odblesci komunističkog idealizma još bili vidljivi, čak ni podmićivanje nije moglo da pomogne. Danas mi prijatelji kažu da je upravo to jedino što može da pomogne. Stari dobri kapitalizam! Priđoh čuvaru prikladno skrušen i s osmehom, na šta mi on uputi jedan kiseo izraz lice, zareža na mene i nastavi da čita novine. Iza eme njegovih leđa mogao sam da vidim veliko zvono kako visi u dvorani prekoputa dvorišta. Toliko sam se radovao što su videti taj zanimljiv objekat i potrošio sam pola dana da ga nađem. Onda se odlučih za drugačiju strategiju. Izvadih sav novac koji sam imao i počeh da premeštam novčanice iz ruke u ruku, povremeno bacajući pogled ka čuvaru. Bez reakcije sa druge strane. Za sve to vreme razni lokalci su ulazili i izlazili iz hrama. Tako nikada nisam uspeo da vidim Veliko Yongle zvono. Ali umesto toga evo njegova slika.
|
|
|
