|
 Aromaterapija je reč koju je 20-tih godina prošlog veka skovao Rene Gattefosse, kako bi označio fizičko i psihološko lečenje putem udisanja isparenja esencijalnih ulja ili njihovog utrljavanja u kožu. Drevni Indijci su razvili čitavu nauku o mirisima . Mirisi su bili ekstrahovani iz "aromatičnih korenova, drveta, kore, izdanaka, lišća, cvetova, bobica i smola" (SN XXXI.1) i u parfimerijama (gandhāpaṇa) su se prodavali "parfemi, mirisi, aromatski prah i kamfor" (Ja. I,290). Ljudi su jako voleli da "trljaju i masiraju telo parfemima i kupaju se u mirišljavoj vodi"
(DN 1). Ponekad su radili i klistir mirisnim uljima
(Mil. 169). Terapijska vrednost mirisa takođe je bila poznata, mada aromaterapija kao takva nije bila deo tradicionalnih osam grana indijske medicine. Jednom kada je Buda bio bolestan, lekar mu je prepisao ušmrkavanje (upasinghati) tri pregršti cvetova vodenog ljiljana (Vin. I,279). On sam je monasima koje muče bolovi preporučivao da se inhaliraju parom od prokuvanih listova kanabisa
(Vin. I,204).
Iako delovanje aromaterapije na fizičke bolesti tek treba da bude potvrđeno, nema sumnje da ona može imati pozitivne efekte na um. Slatkasti, oštri i šumski mirisi mogu da poprave raspoloženje, da smire um i tako olakšaju relaksaciju. Ovo je verovatno dodatni razlog zašto su stari budisti koristili cvetove
i mirisne štapiće tokom pūja koje imaju pre meditacije. Videti mirisi. |
|
|
